Homoljski med Miladinović

Prirodni med sa Homoljskih planina kao hrana i lek 065 / 89 45 789

Archive for the category “Medonosno bilje”

ZNAČAJ PČELA U OPRAŠIVANJU BILJAKA

SAM_0027

Albert Ajnštajn je tvrdio „Kada bi pčele nestale čoveku bi ostalo četiri godine života“.

Osim znaćaja pčela kao “krilatih farmaceuta”,moramo se osvrnuti i na bitnu ulogu pčela kao oprašivača,bez kojih ništa ne bi bi lo isto na planeti. Da li dovoljno poštujemo taj značaj !?

U svojim radovima o pčelama, pčelinjem društvu i organizaciji u njemu, govorio je i Nikola Tesla. On organizaciju u pčelinjem društvu karakteriše kao jedno savršenstvo i predviđa da će i čovečanstvo na svom vrhuncu imati istu organizaciju.

Pčele najdirektnije utiču na poljoprivrednu proizvodnju, na povećanje prinosa i kvaliteta plodova voća. Samo dobra povezanost svih subjekata u poljoprivredi, dobra saradnja i komunikacija pčelara sa proizvođačima koji koriste pesticide mogu biti garant uspjeha, mogu sačuvati medonosnu pčelu i druge korisne insekte.

Kao uslov oplođenja, oprašivanje (polinacija) je od velikog značaja kao činilac rodnosti voćaka. Kod oprašivanja razlikuje se: autopolinacija-oprašivanje u okviru iste sorte i alopolinacija-oprašivanje između sorti. Oprašivanje se može ostvariti: bez posrednika neposrednim stresanjem polena na žig tučka i sa posrednikom. Za voćke su značajne entomofilna (oprašivanje pomoću insekata) i anemofilna polinacija (oprašivanje pomoću vetra). Od svih vrsta insekata iz reda opnokrilaca, medonosnoj pčeli pripada najvažnija uloga u oprašivanju poljoprivrednih kultura. Pčela učestvuje u polinaciji sa 80-85%, dok ostalih 15-20% otpada na sve ostale vrste insekata posrednika oprašivanja (bumbari, solitarne pčele, leptiri i dr.). Nijedna vrsta insekata u periodu oprašivanja ne može posjetiti više cvjetova od pčele. Pčele sabiračice iz jednog društva posjete dnevno do 60 miliona cvetova.

Postavlja se osnovno pitanje, Koji je najveći interes voćara i drugih proizvođača u biljnoj proizvodnji?

Odgovor se sam po sebi nameće, on je jednostavan i jasan, a to je dobar prinos i kvalitetetan rod. Ako je to cilj kojem teže proizvođači, onda neće biti nedoumica u definisanju i rešavanju svih problema oko zaštite pčela, pravilne i kontrolisane upotrebe pesticida.

Pčelama je za opstanak potrebna hrana i to nektar i cvetni prah. Priroda se pobrinula da svojom građom prilagodi pčelu cvetovima biljaka, a cvetove da mirisom, bojom i građom privlače pčele. Ta činjenica dovodi do zaključka da se pčele i biljke međusobno dopunjuju u zajedničkom životu. Read more…

Advertisements

Bagrem: Medonosna i lekovita biljka

1Bagrem – Robinia pseudoacacia, potiče iz istočnog dela Severne Amerike, odakle je početkom 17. veka prenesen u Evropu. Invazivna je vrsta i nije probirač zemljišta, mada mu više pogoduju peskovita i rastresita zemljišta. Kod nas se najviše odomaćio na ravnim, peskovitim i umereno vlažnim terenima, uz puteve i međe.

Zbog svog moćnog i gusto razgranatog korenja, sadi se za pošumljavanje goleti, za stabilizaciju peska i terena izloženih bujicama. Biljke bagrema vrlo brzo rastu (do 25 metara visine) i daju visok prirast kvalitetnog drveta, koje može da gori čak i kad je sirovo. Sadi se mnogo i kao važna medonosna biljka.

Za lek se koriste cvet, mlada kora i mlad list. Stara kora je otrovna zbog toksalbumina robina, a otrovan je i stari list i sirove semenke. Mlada kora se skida samo sa mladih grana u maju i septembru i suši na suncu ili toplom vazduhu. Cvet se suši na promajnom mestu u senci.

Čaj od cvetova bagrema olakšava iskašljavanje, leči nazebe, grčeve u stomaku, bolesti bešike i bubrega, pije se i kod pojave peska u bubregu, za bolje lučenje mokraće, za jače lučenje žuči. Smanjuje lučenje kiseline, pomaže kod čira na želucu i dvanaestopalačnom crevu, migrene, visoke temperature, čak i tumora. Iz mladih svežih listova se cedi sok i koristi protiv virusnih infekcija. Komadić mlade kore može da se drži u ustima i tako ublaži zubobolju.

Bagremovi cvetovi izlučuju mnogo nektara i zato je on naša najvažnija drvenasta medonosna biljka. Pored opšteg lekovitog svojstva meda da leči prehlade i grip i upale disajnih organa, bagremov med reguliše funkcije želuca, poboljšava apetit, smiruje nerve, ublažava stres i nesanicu, koristi se protiv kašlja i visoke temperature.

Za ishranu može da se koristi cvet, mlada mahuna i zrelo seme. Cvetovi mogu da se jedu sveži – neposredno pred otvaranje, zato što imaju puno šećera u nektaru, ili prženi u testu. Uske zelene mahune se beru u junu, kada su meke i obavezno se kuvaju, kao boranija, a mogu i da se konzerviraju sušenjem. Sadrže 15 % belančevina, 6 % ulja i 22 % skroba. Zrelo seme je sitno, ali može da se kuva kao pasulj ili da se prži kao zamena za kafu. Ono je vrlo hranljivo jer sadrži 40 % belančevina i 13 % ulja.

 

Suncokret

Seme suncokreta je izvor mnogih hranljivih sastojaka korisnih za zdravlje. Bogato je kalijumom, kalcijumom, gvožđem, magnezijumom, cinkom, vitaminima B1, B3, E i beta karotinom.
Izvor je polinezasićenih omega 6 masnih kiselina koje organizam ne može da sintetiše pa se moraju unositi putem hrane. Fitosteroli koje suncokretovo seme sadrži pomažu sniženju holesterola u krvi, što ga čini izuzetno zdravom namirnicom, ili dodatkom osnovnom obroku.
Semenke suncokreta se mogu konzumirati kao grickalica, a mogu se dodati u salate, sendviče kao i u testo za hleb, pogačice, kifle…
Usled nepravilnog čuvanja seme suncokreta može užegnuti pa ga treba držati na tamnom mestu u dobro zatvorenoj staklenoj posudi.

100 g suncokreta sadrži: 560 kcal 24 g belančevina, 47 g masti 20 g ugljenih hidrata.
Suncokret (lat. Helianthus annuus) je jednogodišnja biljka, čije botaničko ime Heliantus potiče od grčkih reči (grč. helios – sunce i grč. anthos – cvet) iz porodice je glavočika (Asteraceae).
Suncokret je najveća biljka iz porodice glavočika i roda Heliantus. Koren mu je čupav i vlaknast, sastavljen od mnoštva malih korenčića. Koren mu može prodreti i do 3 metra u dubinu. Zbog korena i sposobnosti da upija vodu i štetne materije, suncokret se često koristi za isušivanje močvarnog i čišćenje zagađenog zemljišta (otpadnih voda, olova i radioaktivnih materija.
Suncokret potiče iz jugozapadnog dela Amerike, Perua i Meksika. Postoje podaci da se suncokret uzgajao pre 3.000 godina od strane severnoameričkih indijanaca, koji su mleli semenke u brašno i dodaveli u hleb i pravili i ulje od suncokreta.
Maje su poštovali suncokret kao simbol svetlosti i plodnosti. Takođe su pravili čaj od latica i jeli semenke.
Početkom 16. veka misionsri su ga preneli iz Amerike u Evropu i već u 17. veku se njegovo uzgajanje proširilo čitavom Evropom

Beli bosiljak

Beli bosiljak (staračac, beli čistac) je dobro poznat i upamćen kao nekada dobra i duga pčelinja paša. To je korovska biljna vrsta iz familije usnatica koja se najčešće javlja posle žetve strnih žita. Najviše ga je bilo i ima u Vojvodini. Danas ga je sve manje, zbog primene savremene tehnologije u gajenju žitarica. Tako su znatno izmenjeni uslovi uspevanja bosiljka, nekada na daleko poznate i cenjene pčelinje paše. Istina, bilo je godina kada je ova paša umela da izneveri, ali su upamćene i godine kada su se od bosiljka dobijala dva, pa i tri vrcanja. U kontinuitetu od oko 100 dana, koliko je ova paša trajala, uvek se nalazilo dosta dana u kojima je bosiljak punio košnice.
Danas bosiljak više ne predstavlja atraktivnu pašu kao nekada, ali i znatno manji unosi dobro dođu, naročito u kasnim danima leta, u pripremi pčelinjih zajednica za zimu. I danas u nekim godinama unos zna da bude i do 10 kg, ali je najčešće on samo stimulativna paša za dobar razvoj kasno letnjeg i jesenjeg legla. Najčešće se javlja na parcelama individualnih proizvođača, ali je sve manje parcela na kojima bosiljak ozbiljnije zabeli. U godini kakva je bila 2005. na nekim parcelama se ipak zabeleo kao nekada. Na vagi nije bilo značajnijeg pozitivnog unosa, ali nije opadala. U svakom slučaju, unosa je bilo, ali je on pokrivao gajenje legla. Da je bilo unosa u kontinuitetu tokom čitavog leta, najbolje dokazuje pojilo za vodu koga pčele skoro i da nisu posećivale. Ovo je značajno i sa stanovišta širenja krečnog legla, jer su pčele unosile redak nektar njime zadovoljavajući i potrebu za vodom, pa nisu imale potrebe da vodu za negu legla sakupljaju sa lišća trava (rosa) i okolnih barica kojih je ove godine bilo dosta.
Poznato je da je bosiljak jednogodišnja biljka i da kao korov raste najčešće u strnim žitima. Seme belog bosiljka niče rano u proleće, posle prvih toplih dana. Mlade biljčice se normalno razvijaju sve dok se žita ne tretiraju herbicidima, koji unište sve biljčice. Pri povoljnim vremenskim prilikama, iznikne druga generacija biljaka, pošto svo seme ne niče istovremeno. Ali pšenica, tada u poodmaklom stadijumu, ne dozvoljava normalan razvoj biljaka drugog kruga nicanja. Jedan deo ovih biljčica ugine u borbi za opstanak, a jedan se ipak razvija u senci. Ova borba traje do žetve. Onda velike količine slame prekrivaju u debelom sloju razvijene biljke bosiljka koje se teško probijaju do sunca, za šta im je potrebno dosta vremena. Do tog vremena većina površina u društvenom sektoru oslobađala se slame paljenjem, čime su se u potpunosti uništavale korovske biljke. Tamo gde nije tako rađeno, bosiljak se polako oporavljao, ali nije bio više dobra medonoša kao nekada. Uvođenjem visokorodnih pšenica, povećan je broj biljaka po kvadratnom metru (sada oko 600, ranije 200). Ako se uzme u obzir da se kod novih sorata promenio i rok žetve za oko 15 dana, onda je jasno da su se radikalno promenili uslovi za normalan razvoj i uspevanje bosiljka. Zaoravanjem i tanjiranjem strnjika odmah posle žetve, smanjio se broj semena bosiljka, usled čega ga je na društvenom sektoru bivalo sve manje i manje.

Heljda

Heljda se gajila u Kini još pre hiljadu godina. U četrnaestom veku preneli su je mongolski osvajači u Evropu. U Rusiji je veoma zastupljena u setvi tako da čini preko 90% svetskih površina pod heljdom. (prof.dr. D. Glamočlija, Posebno ratarstvo 2004.).

Iako zvanična statistika ne beleži podatke, istraživači su ustanovili da se krajem dvadesetog veka površina u svetu pod heljdom udvostručila sa milion na dva miliona hektara (Mazza, 1992.). U literaturi se navodi da postoji preko 1000 vrsta heljde, a u nekim delovima sveta (brdsko-planinska područja Indije), heljda je višegodisnja biljka. U Srbiji se gaji uglavnom u brdsko-planinskim područjima, a ima odliku žitarice dugog dana, tako da se seje u junu mesecu. Razlog ovakve setve je što heljda strada na temperaturi manjoj od -2°C, a temperatura iznad +25 °C joj uopšte ne odgovara.

Kod nas je zastupljena jednogodišnja tzv. “obična” heljda (Fagopyrum esculentum Moench.). Radi informacije, ovde ću još navesti nazive dve vrste heljde koje su interesantne za setvu, a to su Fagopyrum tataricum (L.) Gaertn. – Tatarska heljda i Fagopyrum cymosum Meisn. – Višegodišnja heljda (prof.dr.D. Glamočlija, Posebno ratarstvo 2004.). U svetu je najzastupljenija obična heljda, a kako ističe Mazza (1992.), ova vrsta pokriva preko 90% svetskih površina zasejanih heljdom.

U našoj zemlji bile su zastupljene domaće autohtone vrste heljde i neke visokorodne, pretezno iz Rusije, a danas postoje i produkti nasih instituta. Među najpoznatije spadaju bedija, golubica, novosadska heljda i siva golubica. Siva golubica je najrasprostranjenija u brdsko-planinskom području, a naročito u zlatarskom kraju. Setva heljde je ovde od davnina obavljana u vreme kada glog procveta, pa sve do kraja juna meseca. Heljda se seje u predelima koji imaju severnu lokaciju sa manje jakog sunca, a njive su peskovite. Setva se obavezno vrši u suve njive. Seje se ručno (najčešće) ili mašinski. Potrebna količina semena za setvu zavisi od lokacije njive i načina sejanja. Kod ručnog sejanja količina semena je 60-80 kg po hektaru setvene površine.

U nastavku ovoga teksta, želeo bih čitaocima da prenesem najznačajnije odlike heljde koje pretpostavljaju strukturu i sadržaj meda od ove divne žitarice. Zbog povoljnog hemijskog sastava heljda je veoma pogodna za ishranu dijabetičara i dece. Nutricionisti ističu da pomaže smanjenju koncentracije sećera i masnoća u krvi, što doprinosi smanjenju holesterola. Takođe, zbog prisustva rutina, pomaže snižavanju visokog krvnog pritiska. Da dalje ne nabrajam, moze se izvesti opšta konstatacija da je heljda žitarica koja ima značajna lekovita svojstva.

Heljda pripada skupini medonosnih biljaka i zavisno od vremena setve moze predstavljati odličnu pčelinju pašu tokom letnjeg i jesenjeg perioda kada nema drugih medonosnih biljaka. Cvetovi su bogati nektarom, a i polenom, a cvetanje biljaka traje dugo, tako da pcele u povoljnim meteorološkom uslovima mogu sa jednog hektara sakupiti i proizvesti do 300 kg meda (prof.dr. D.Glamočlija).

Šta znače povoljni meteorološki uslovi za dobar nektar na heljdi? Pre svega povećana vlažnost vazduha, jer se povećava nektarnost biljke (dr. R. Živadinović, Sa pčelamana paši, 2008.), umereno oblačan dan u vreme cvetanja, povremena sitna i blaga letnja kiša – kupusara, pa se tada moze desiti da pčele posećuju cvet heljde ceo dan. Inače, u sunčanim danima pčele posećuju heljdu uglavnom do 10, a najduže 11 sati pre podne, spuštajući se sve niže i niže niz bočne grane stabljike zbog prisustva vlažnosti u okruženju biljke.

Prvi cvetovi na heljdi se pojavljuju vec 20 dana nakon nicanja biljke. U jednoj cvasti cvetovi se razvijaju 15-20 dana, a na celoj biljci do 60 dana. To nam govori da heljda cveta u tzv. tri kola, pa je zbog toga i poznata kao produžena pčelinja paša. U ovoj kratkoj analizi ove značajne pčelinje nektarice, treba napomenuti da ima godina kada pčele sa heljde ne donesu skoro ništa od nektara! Na prostoru gde se nalazi moj pčelinjak, tokom 2007. godine bilo je heljdom zasejano preko 11 hektara površina, ali, zbog jako toplih dana, upošte nije bilo unosa sa heljde. Međutim pčele su donosile polen, ali to samo do 9 sati pre podne.

Sto se tiče izgleda meda od heljde, svetlo-drap je boje, više na tamno, vrlo oštrog i jakog mirisa, a u nosnim šupljinama se manifestuje kao buke dobrog vina. U novije vreme, veoma je tražen i dostiže vrlo visoku cenu, čak i do 10 evra. Na pčelinjaku, pri unosu nektara od heljde razvija se dosta čudan miris (čak i neprijatan!), ali med ima odlične performanse za prezimljavanje pčelinjih zajednica. Blago se kristališe, lako otvara u košnici, tako da je veoma poželjan kao zimska hrana pčelama.

Cvetanje heljde na ovim prostorima se često završava krajem avgusta, pa je to razlog za tvrdnju da će zimovanje pčela biti lagano i bez problema, naravno, ako su uslovi za nektarisanje heljde povoljni.

U ovoj skraćenoj analizi opisa heljde kao vrlo značajne letnje pčelinje paše u brdsko-planinskim područjima navesću i podatak da med od heljde ima izrazitu prednost u antioksidantskim svojstvima nad ostalim livadskim i šumskim medovima (osim suncokreta), a to se može potkrepiti sledecim podacima:

Analiza meda od heljde (Zlatar-Komarani), pokazuje da je sadržaj ukupnih polifenola izražen u miligramima katehina po kilogramu meda (mg K/kg) iznosio 327,6 mg K/kg, ukupna antioksidativna aktivnost (FRAP-test) bila je 213,4 ľmol Fe(II)/100gr i ukazuje da određeni sastojci meda od heljde imaju antioksidantna svojstva. Aktivnost protiv slobodnih radikala (DPPH-test) pokazala je izraženu sposobnost neutralizacije slobodnih radikala, a iskazani procenat inhibicijeiznosi 71,6. Radi poređenja, kod analize uzorka livadskog meda, sadrzaj ukupnih polifenola kretao se u uskom opsegu od 1074 do 1284mg katehina/kg, ukupna antioksidativna aktivnost je iznosila od 113,98 do 138,94 ľmol, Fe(II)/100gr, dok je aktivnost protiv slobodnih radikala varirala od 25,7% do 30%. (Mr.sc. N. Nedić, Poljoprivredni fakultet u Beogradu, 2007.).

Lipa

Lipa je vrsta drveta, rod koji se na latinskom zove Tilia. Drugi nazivi su lipac, lipolist, lipa velelista, zimska lipa.
Opis biljke

Lipa je veliko drvo čije stablo doseže visinu od 25 do 30 metara, a starost od nekoliko stotina godina. Cvetovi lipe su mali, zelenkastožute boje, prijatnog mirisa grupisani u kitama. Cvetanje traje 2 do 3 nedelje, a nekad se desi da prođe i za 5 do 6 dana. U našim krajevima rastu bela ili srebrna lipa (Tilia tomentosa), velikolisna lipa (Tilia grandifilia) i sitnolisna lipa (Tilia parvifolia).
Istorijsko značenje

Stari Sloveni su živeli u lipovim šumama. U literaturi se spominje lipa kao sveto slovensko drvo pa se može zaključiti da su Sloveni pre prelaza na hrišćanstvo poštovali božanstvo šume, dakle i dušama bili povezani s lipom. Prema predanju vršili su obrede i podnosili žrtve lipi kao božanstvu. Običaj obožavanja lipe zadržao se i kod Slovena koji su napustili staru domovinu pa utiču ogranke lipe u krov svoje kuće ili stana, da je time očuvaju od gromova i požara. Uobičajeno je bilo i verovanje da lipa čuva čoveka od zla i uroka. U lipovim šumama Sloveni su sakupljali med i vosak.
Upotreba

Lipov cvet se koristi za spravljanje čaja, a drvo se može koristiti za pravljenje igračaka, jer je lagano. Nije podesno za upotrebu u građevinarstvu i industriji nameštaja jer mu je čvrstoća mala.

Bagrem

Bagrem (lat. Robinia pseudoacacia) je listopadno drvo koja pripada rodu Robinia. Poreklom je iz jugoistočnog dela SAD, ali je areal ove vrste proširen na Severnu Ameriku, Evropu i Aziju. U nekim područjima se smatra invazivnom vrstom.

Koren je dobro razvijen.
Stablo može da naraste do 25 m, a debljina mu može biti do 50 cm. Kora je tamnosmeđa i izbrazdana. Izdanci su dugi i šiboliki, crvenosmeđi, glatki i sjajni i ravnomerno rebrasti. Na njima su parovi spiralno raspoređenih trouglastih trnova, koji su krupni, jaki i zašiljeni. Između dva trna nalaze se pupoljci koji su na taj način skriveni. Lisni ožiljak je mali i nepravilno potkovičastog oblika. Krošnja je prozračna, okruglog ili duguljastog oblika.
Listovi su neparno perasto složeni i čini ih 9-12 eliptičnih liski, dugih 2-6 cm i 1-3 cm širokih na 1-4 mm dugim peteljčicama. Sam list je dug 10-30 cm. Bagrem spada u uskolisne biljke.
Cvetovi u grupama od 15 do 20 formiraju viseće grozdaste cvasti duge do 20 cm. Lepo mirišu i medonosni su. Cveta od aprila (ukoliko je toplije vreme) do maja ili juna.
Plod je spljoštena i gola mahuna tamnosmeđe boje, preko 10 cm duga i skoro 2 cm široka[1]. Drška ploda je kratka. U mahuni se nalazi 4—10 semena. Seme je bubrežastog oblika, dugo 2-3 mm, tamnosmeđe i može imati pege, sa tvrdom semenjačom koju klica teško probija.

U Severnoj Americi raste u Pensilvaniji, na Apalačkim planinama do severne Džordžije, u južnom Ilinoisu, jugozapadnoj Indijani i Arkanzasu. U Evropu je prvi put unesena u Francusku, početkom 17. veka[1].

Bagrem je veoma značajan za pčelarstvo, jer pčele sa njegovih mirisnih cvetova prave divan rani med. Niske grane i izdanci bagrema omiljena su hrana kozama. Osušeni list bagrema služi kao lisnik i koristi se kao hrana sitnih domaćih životinja (ovaca, koza), u zimskom periodu. Drvo bagrema koristi se kao tehnička građa, najčešće za izradu ograda, ali za izradu krovnih konstrukcija i šipova (stubova) za špalire, kod podizanja voćnjaka, malinara i kupinara. U građevinrstvu se koristi i za izradu parketa koji ima lepu žutu boju. Bagrem je takođe i vrlo kvalitetno ogrevno drvo.

Prilagođava se svakom tipu zemljišta, pa se ovom vrstom pošumljuju tereni poput peščara i bujičnih područja, ali i goli tereni. Ima čestu i raznoliku upotrebu u hortikulturi, na primer za drvorede ili žive ograde.
Slokano na bagremovoj paši

Post Navigation

%d bloggers like this: