Homoljski med Miladinović

Prirodni med sa Homoljskih planina kao hrana i lek 065 / 89 45 789

Archive for the month “February, 2012”

Boja ukus i aroma meda

Boja meda je usko povezana sa ukusom i aromom. Svetlije vrste meda obično su blažeg ukusa i blaže arome. Od naših vrsta meda poznate su sledeće svetle vrste: bagremov, detelina, lipa, vrbolika, malina. Tamnije vrste su: livadski med, zlatošipka, metvica i mnoge druge vrste. Tamne su: heljda, crnuša, medljikovac i dr. Kada smo govorili o nektaru rekli smo da boja, ukus i aroma potiče od nektara, odnosno od sastojaka koji se nalaze u nektaru dobijen od biljaka sa kojih je sakupljen. I obilke medenja utiče na boju i aromu meda. Kada je medenje obilno, med će biti svetliji, i aroma blaša, a kada je medenje oskudnije, boja je tamnija aroma je jača

Da su boja i aroma usko povezani, vidi se po tome što se preteranim grejanjem medu pokvari ne samo boja već i ukus i aroma. Pregrijan med potamni, ukus mu postaje gori, a fina aroma nestane. Zato pčelari moraju paziti kada griju med, bilo da sprečavaju kristalizaciju, bilo da otapaju već kristilizirani med, da ga ne ugriju preko 55ºc, i da ga čim postignu tu temperaturu, što pre ohlade. Tako će se sprečiti kvarenje boja i ukus meda. Boja meda potiče od: biljnog pigmenta, tanina, koloida, hlorofila i sl. Ceđenjem meda vrlo gustih filtera ukloni se iz meda veći deo sastojaka koje daju boju meda i med postaje svetliji. Ukus i aromu medu daje eterična ulja koja vrlo lako nestaju iz meda. Pčelari znaju da med posle vrcanja je najukusniji i najfiniji.

Kristalizacija meda

Med nije kvarljiva namirnica i ne kvari se kao neke druge koje kupujemo svakodnevno, to znamo svi. U svijetu se rade brojna istraživanja prehrandbenih artikala pa tako i ovog, gotovo nekvarljivog proizvoda, meda.

Danas već svi znaju kako je proces kod meda u kojem on poprima polučvrsto ili čvrsto stanje prirodan i normalan koji svi zovemo kristalizacija. Kristalizacija meda javlja se jer je med prezasićena otopina koja u sastavu sadrži preko 70% prirodnih šećera i nešto manje od 20% vode. Zna se da omer prirodnih šećera uveliko zavisi od brzine kristalizacije u idealnim uslovima. Nije svejedno da li određena vrsta meda ima više prirodnog glukoznog ili fruktoznog šećera. Sama brzina kristalizacije mednih vrsti raste kada raste i sadržaj glukoze (Phillips, 1929., Bogdanov, 1993.). Dakle može se reći kada glukozni šećeri počinju prevladavati unutar meda uz smanjenje samog udela vlage u medu taj se proces i dodatno ubrzava. Kako je med hidroskopan na sebe može uvlačiti dodatnu vlagu iz vazduha pa kod skledištenja treba biti oprezan i po tom pitanju.
No unutar ovog teksta pisaćemo o nečem drugom, kristalizaciji meda, pojavi potpuno normalnoj i prirodnoj u kojoj med prelazu u polučvrsto ili čvrsto stanje. Med takođe ukoliko ostaje unutar saća u košnicama kristalizuje nešto sporije nego onaj kojeg izvadimo vrcanjem ili na bilo koji drugi način. Osim toga razvojem pčelarstva otkriveni su i neki postupci koji ubrzavaju ali i oni koji usporavaju kristalizaciju opa čak i oni koji je sprječavaju.

Proces kristalizacije meda obično započinje u roku od nedelje ili mesec dana od vađenja, u vrlo retkim slučajevima čak i isti dan nakon njegova vađenja. Pravilno skladištenje vrcanog ili na neki drugi danas dostupan način vađenog meda jedan je od preduvijeta da se postupak izbjegne ili produži. Želimo li med sačuvati na duže vrieme skladištimo ga u veće ili manje inox posude, koje imaju mogućnost hermetičkog zatvaranja.

Iako se često pogrešno smatra da niske temperature podstiču kristalizaciju to nije tako. Tako beležimo da stalne temperature skladištenja ispod 10°C produžuju, pa možemo reći i da su idealne za spriječavanje kristalizacije meda. Umerenije temperature koje se kreću od 10-21°C u pravilu podstiču kristalizaciju meda, dok tople prostorije u kojima se med skladišti od 21-27°C produžuju proces kristaliziranja, ali donekle degradiraju med i njegova svojstva. Kako temperatura prostorije raste iznad 27°C kristalizacija se sprečava ali se javlja kontra učinak od onog koji želimo medu. Naime skladištenja na temperaturama iznad 27°C zavisno o povečanju postotka temperature potiče se kvarenje meda uz pojavu fermentacije.

Ako ste sada ove podatke pročitali kao kupac i brzo vam je pogled u panici skrenuo prema termostatu vaše prostorije znajte da panike za vas nema. Ti se do sada navedeni podaci odnose na skladištenje kod proizvođača, kod meda koji je već “obrađen za vas i upakiran” pa kao takav spreman za prodaju se podaci ipak pomalo razlikuju. Takav bi se med u teglicama za prodaju ili kod vas u vašem domu trebao čuvati na temperaturama od 18 – 24°C ( + – stupanj ili dva ).

Jedna je tako studija pokazala kako med može biti sačuvan u “tekućem” stanju bez ikakva pregrevanja kojima su sklone zbog lakšeg procesa punjenja velike punione. Med se prvo uskladišti na pet tjedana na stalnoj temperaturi od 0°C. Nakon toga se temperatura skladištenja tog meda diže na 14°C.

Kod svetskih ali i naših se proizvođača meda, pčelara, često mogu vidjeti kojekakve ponekad i neprimerene ambalaže za med. To naravno ne mora nužno biti loša ambalaža po sastavu za prehrandbene artikle, međutim za med primjerice skladištenje u “običnoj” limenoj bačvi “opremljenoj i prilagođenoj” pa i onoj proizvedenoj za čuvanje meda nije uvek dobro. Isto je i sa nekom PVC prehramdbenim bačvama, one koje imaju nižu gustoću u svom sastavu mogu postupno propustiti deo vlage iz meda čime će se sam proces kristalizacije donekle ubrzati.( Journal of Food Science 56[4]:1034 )

Tendencija kristalizecije kod različitih svetskih vrsti meda
( Adapted from White, J.W., Riethof, M.L., Subers, M.H., & Kushnir, I. 1962.Composition of American Honeys. Tech. Bulletin 1261. U.S. Dept. of Agric.´)

Iako je većina vrsti meda nakon vađenja podložna prirodnoj kristalizaciji, postoje vrste koje kristaliziraju brže i one koje su manje podložne tom prirodnom procesu.

Gledajući očima kupaca, med koji je u fazi “polukristalizacije” kada kristalizacija nije do kraja dovršena takav med je neprihvatljiv za prodaju. Jedan od razloga prema stručnjacima koji su obrađivali to područje je da je takav med pogodan za početak fermentacije što je kod kupaca isto kao da su kupili pokvaren proizvod. Takav proizvod osim ako niste baš to i tražili treba vratiti i tražiti ispravan zamenski.

Vrlo često se postavlja pitanje može li se sam postupak kristalizacije usporiti drugim utiecajima poput grejanja i kako on utieče na kvalitet meda. Naravno, da se može. Kod velikih strojnih punjenja primera ponekad bi nemoguće bilo puniti med ukoliko se njegova temperatura ne digne na određen stupanj. Međutim ukoliko se kod takvih punjenja meda koje velike punionice zbog isplativosti ne mogu izbjeći može doći do poremećaja u strukturi meda. Tako se zna da se punjenja u takvim punionicama obavljaju na temperaturama od 40 – 75°C. Čim je temperatura veća struktura meda se prije i u većoj mjeri “razbija” pa se kristaizacija ovisno o stupnju zagrijavanja kod punjenja meda usporava ili u potpunosti poništava. Tako na primer možete ponekad pronaći med medljike kojem je prirodno svojstvo brza kristaizacija na policama trgovima u gotovo potpuno tekućem stanju poput upravo izvrcanog meda bagrema. Takav med kada bi podvrgli detaljnoj analizi morao bi biti uklonjen sa polica zbog neispravnosti ako ničeg drugog onda povišenog HMF-a. Velika vrijednost HMF-a koja je analizom utvrđena u medu kojeg je jedna splitska firma plasirala na tržište, nakon nadzora je isti morala povući s tržišta. Nažalost iz nekog nama nepoznatog razloga detaljnije analize nisu rađene iako je postojala sumnja da se unutar staklenke ne nalazi ništa drugo do malo meda umešanog u rastopljen i prokuvan šećer.

Iako je proces kristalizacije kod nekih vrsti i/ili ljudi nekad “nepoželjna pojava”, ponekad se proces kristalizacije provodi namjerno kako bi se udovoljilo sve zahtjevnijim kupcima ovog vrednog i prije svega zdravog i prirodnog proizvoda. Tada med dobiva kruće stanje koje je za razliku od prirodne kristalizacije fina glatka masa poput maslaca što ga kao takvog čini pogodnijim za mazanje bez nepoželjnog cjeđenja pa takav med zato i zovemo krem med ili tučeni med. Namjerna kristalizacija koja ostaje trajna kao takva izaziva se laganim kontrolisanim mešanjem.

Apiterapija – Med !

„Neka vaša hrana bude lek. Neka vaš lek bude hrana”
poruka je Hipokrata ( iz četvrtog veka pre noveere ) koji se smatra ocem medicine.

Jedan od najvažnijih faktora za zdrav i kvalitetan život je zdrava prirodna ishrana. Prirodna hrana je uzeta u svom prirodnom obliku bez tehnološke obrade uonom obliku kakvom su je uzimali naši predci milionima godina. Zdrava hrana je ona koja pored zadovoljavanja enetgentskih i gradivnih materija sadrži materiju koja čuvaju i poboljašavaju zdravlje čoveka. Civilizacijska revolucija i savremena tehnologija prizvodnje hrane je značajno izmenila prirodno okruženje čoveka, a posebno način ishrane , na koji se naš organizam nije uspeo adaptirati , zbog čega nastaju mnoge bolesti. Brzi životni tempo namaće neredovno i brzo konzumiranje hrane ( tankovanje želudca ) i ne retko poteba za hranom se zadovoljava na ulici ili kiosku takozvanom brzom hranom, a to je samo utoljavanje gladi a ne hranjenje. Danas uzimamo hranu punu pesticida, herbicida, konzervansa, aditiva, hormona, antibitika i mnogih drugih materija koje negativno utiču na ljudsko zdravlje. Zbog nepravilne ishrane, nedovoljne fizičke aktivnosti i stresa imamao mnoge bolesti u razmerama epidemija, kao što su blesti srca i krvnih sudova (visok krvni pritisak infarkt srca i šlog), maligne bolesti, šećerna bolest i dr.
Sada je čovečanstvo postalo svesno posledica nepravilne ishrane i okreće se prorodi i grade se veliki svetski programi i ulažu ogromna srestva za povratak prirodi i zdravoj prirodnoj ishrani i istražuju se prirodni izvori za lekovite materije (primer za to su ulaganja u Japanu).
U vrhu lestvice prirodne zdrave hrane, na počasnom mestu, nalaze se pčelinji proizvodi.

Pčele su nam podarile idelanu hranu koja zadovoljava sve potrebe organizma čoveka. Korišćenjem kombinacije meda, polena, matične mleči i propolisa mi dobijemo visoko vredne hranljive i lekovite materije koji imaju energiju, gradivne, i zaštine materije, vitamine minerale, fermente, hormone , bioaktivne suspstance- koje hrane i leče. Zato se pčelinji proizvodi od vajkada nalaze na granici hrane i leka. Ovi proizvodi nisu stekli status leka u zvaničnoj medicini zbog, između ostalog , brzog razvoja hemije koja je potisla prirodne izvore lekovitih materija, jer je jevtinije hemiski sintetizovati neki lek nego ga crpiti iz prirodnih izvora (profit). Medjutim u mnogim zemljama u svetu, poslednjih godina ,( a počinje i kod nas ) postaje popularna apiterapija-lečenje pčelinjih proizvodima, mlečom, polenom. Pravilnim uzimanjem i pčelinjih proizvoda i u dovoljnoj količini jačamo odbranbene sposobnosti ogranizma, postičemo rast i razvoj , usporavano procese starenja—atero i arteriosklerozu krvnih sudova, štitimo organizam od infekcija, potpomažemo detoksikaciju (čišćenje) ogranizma , poboljšavamo cirkulaciju krvi, ubrzavamo oporavak nakon bolesti i jačamo opštu fizičku i umnu radnu sposobnost organizama.
I pored svega što je neosporno dokazana hranjiva i lekovita svojstva pčelinjih proizvoda potrošnja istih je kod nas izuzetno mala prvo zbog slabe prosvećenosti stanovništva o pravilnoj ishrani , drugo zbog slabe popularizacije i propagande ovih proizvoda u čemu pčelari treba da budu nosioci i treće zbog slabe kupovne moći stanovništva. Proizvodimo vrlo kvalitetan med u zadovoljavajućoj količini ,a druge pčelinje proizvode vrlo malo, zbog oskudnog znanja većine pčelara o značaju po zdravlje tih proizvoda , načina sakupljanja i čuvanja . Za ovakvu potrišnju pčelinjih proizvoda , u značajnoj meri, odgovorni smo mi pčelari, jer nema organizovane i kvalitetne propagande.

Med za zdrav život i dugovečnost. Osim visoke hranljive vrednosti med pozitivno utiče na zdravlje čoveka јаčа imunitet, deluje protiv stresa, poboljšava rad srca i krvnih sudova , smirujuće deluje na nervni sistem, povoljno deluje na regulaciju probave hrane, stimuliše umne i fizičke sposobnosti, poboljšava rast i razvoj mladih i usporava proces starenja. Ne treba propustiti ni jedano jutro bez meda , odrasli jednu supenu kašiku , a deca kafenu , rastvorenog u mleku, čaju ili vodi , a ako se očekuje povećan umni ili fizički napor jutarnju količinu duplirati. Ne znam od kuda stav nekih lekra pa i pedijatara koji ne preporučuju med deci do tri godine starosti kad sva klinička iskustva govore o korisnosti meda za razvoj dece od rodjenja. Šećer kao zaslađivač treba zameniti medom, kad god je to moguće, jer se te dve hranljive materije ne mogu upoređivati. Šećer je samo energija, opustošen tehnološkom preradom i ne retko šteti organizmu, a med je prirodno bogastvo hranljivosti i profilaktičnosti.
Kako med deluje na organizam čoveka?
Najvažnija profilaktička i lekovita svojstva meda:
• poboljšava opšte odbrandbene sposobnosti organizma-imunitet
• poboljšava cirkulaciju
• jača snagu srca i poboljšava srčani ritam ( kardiotično i antiaritmičko dejstvo)
• blagotvorno deluje na probavni sistem
• poboljšava obnavlljanje tkiva ( regeneraciju)
• potpomaže obnavljenje krvnih elemenata (hematopoezu)
• deluje protiv bakterija, gljiva i protozoa ( antibitičko dejstvo)
• poboljšava otklanjanje toksičnih materija iz organizma ( detoksikacija)
• tonizirajuće deluje na nervni i mišićni sistem, jača umnu i fizičku aktivnost
• poboljšava rast i razvoj mladih, a produžava vek starih.
• deluje protiv stresa i
• najnovije saznanje je med deluje kao dijeta protiv prekomerne telesne težine

Dnevne potrebe i način upotrebe
Preporučuje se da se med uzima svakodnevno, odrasli 30-100 gr. (jedna kašika sadrži 30 gr meda,a kafena kašika 10gr) podeljeno u tri obroka, a deca 10-30 gr, rastvoren u mleku soku ili vodi ili kao čist. Pri uzimanju med traba što duže zdržati u ustima jer se preko sluznica u ustima deo resorbuje i direktno prelazi u krv i na raspolaganju je ćelijama.
Med se često koristi u kombinaciji sa drugom zdravom hranom i sa lekovitim biljem, zavisno od toga koje stanje treba lečiti ili sprečavati. Med u kombinaciji sa drgim pčelinjim proizvodima polenom, propolisom i matičnim mlečom prestavlja najbolji eliksir, a kombinacija meda i lekovitog bilja , sokova od voća i povrća, se koristi kao pomoćni lek u lečenju mnogih bolesti. Za bolji razvoj dece mleko sladiti medom.
Na kraju će biti nekoliko recepata kako se md koristi kod razni bolesti, a još jednom da ponovim da preventivno terba da bude životno pravilo ni jedan dan bez meda u bilo kom obliku ili kombinaciji sa drugim hranljivim i lekovitim materijama.

Suncokret

Seme suncokreta je izvor mnogih hranljivih sastojaka korisnih za zdravlje. Bogato je kalijumom, kalcijumom, gvožđem, magnezijumom, cinkom, vitaminima B1, B3, E i beta karotinom.
Izvor je polinezasićenih omega 6 masnih kiselina koje organizam ne može da sintetiše pa se moraju unositi putem hrane. Fitosteroli koje suncokretovo seme sadrži pomažu sniženju holesterola u krvi, što ga čini izuzetno zdravom namirnicom, ili dodatkom osnovnom obroku.
Semenke suncokreta se mogu konzumirati kao grickalica, a mogu se dodati u salate, sendviče kao i u testo za hleb, pogačice, kifle…
Usled nepravilnog čuvanja seme suncokreta može užegnuti pa ga treba držati na tamnom mestu u dobro zatvorenoj staklenoj posudi.

100 g suncokreta sadrži: 560 kcal 24 g belančevina, 47 g masti 20 g ugljenih hidrata.
Suncokret (lat. Helianthus annuus) je jednogodišnja biljka, čije botaničko ime Heliantus potiče od grčkih reči (grč. helios – sunce i grč. anthos – cvet) iz porodice je glavočika (Asteraceae).
Suncokret je najveća biljka iz porodice glavočika i roda Heliantus. Koren mu je čupav i vlaknast, sastavljen od mnoštva malih korenčića. Koren mu može prodreti i do 3 metra u dubinu. Zbog korena i sposobnosti da upija vodu i štetne materije, suncokret se često koristi za isušivanje močvarnog i čišćenje zagađenog zemljišta (otpadnih voda, olova i radioaktivnih materija.
Suncokret potiče iz jugozapadnog dela Amerike, Perua i Meksika. Postoje podaci da se suncokret uzgajao pre 3.000 godina od strane severnoameričkih indijanaca, koji su mleli semenke u brašno i dodaveli u hleb i pravili i ulje od suncokreta.
Maje su poštovali suncokret kao simbol svetlosti i plodnosti. Takođe su pravili čaj od latica i jeli semenke.
Početkom 16. veka misionsri su ga preneli iz Amerike u Evropu i već u 17. veku se njegovo uzgajanje proširilo čitavom Evropom

Beli bosiljak

Beli bosiljak (staračac, beli čistac) je dobro poznat i upamćen kao nekada dobra i duga pčelinja paša. To je korovska biljna vrsta iz familije usnatica koja se najčešće javlja posle žetve strnih žita. Najviše ga je bilo i ima u Vojvodini. Danas ga je sve manje, zbog primene savremene tehnologije u gajenju žitarica. Tako su znatno izmenjeni uslovi uspevanja bosiljka, nekada na daleko poznate i cenjene pčelinje paše. Istina, bilo je godina kada je ova paša umela da izneveri, ali su upamćene i godine kada su se od bosiljka dobijala dva, pa i tri vrcanja. U kontinuitetu od oko 100 dana, koliko je ova paša trajala, uvek se nalazilo dosta dana u kojima je bosiljak punio košnice.
Danas bosiljak više ne predstavlja atraktivnu pašu kao nekada, ali i znatno manji unosi dobro dođu, naročito u kasnim danima leta, u pripremi pčelinjih zajednica za zimu. I danas u nekim godinama unos zna da bude i do 10 kg, ali je najčešće on samo stimulativna paša za dobar razvoj kasno letnjeg i jesenjeg legla. Najčešće se javlja na parcelama individualnih proizvođača, ali je sve manje parcela na kojima bosiljak ozbiljnije zabeli. U godini kakva je bila 2005. na nekim parcelama se ipak zabeleo kao nekada. Na vagi nije bilo značajnijeg pozitivnog unosa, ali nije opadala. U svakom slučaju, unosa je bilo, ali je on pokrivao gajenje legla. Da je bilo unosa u kontinuitetu tokom čitavog leta, najbolje dokazuje pojilo za vodu koga pčele skoro i da nisu posećivale. Ovo je značajno i sa stanovišta širenja krečnog legla, jer su pčele unosile redak nektar njime zadovoljavajući i potrebu za vodom, pa nisu imale potrebe da vodu za negu legla sakupljaju sa lišća trava (rosa) i okolnih barica kojih je ove godine bilo dosta.
Poznato je da je bosiljak jednogodišnja biljka i da kao korov raste najčešće u strnim žitima. Seme belog bosiljka niče rano u proleće, posle prvih toplih dana. Mlade biljčice se normalno razvijaju sve dok se žita ne tretiraju herbicidima, koji unište sve biljčice. Pri povoljnim vremenskim prilikama, iznikne druga generacija biljaka, pošto svo seme ne niče istovremeno. Ali pšenica, tada u poodmaklom stadijumu, ne dozvoljava normalan razvoj biljaka drugog kruga nicanja. Jedan deo ovih biljčica ugine u borbi za opstanak, a jedan se ipak razvija u senci. Ova borba traje do žetve. Onda velike količine slame prekrivaju u debelom sloju razvijene biljke bosiljka koje se teško probijaju do sunca, za šta im je potrebno dosta vremena. Do tog vremena većina površina u društvenom sektoru oslobađala se slame paljenjem, čime su se u potpunosti uništavale korovske biljke. Tamo gde nije tako rađeno, bosiljak se polako oporavljao, ali nije bio više dobra medonoša kao nekada. Uvođenjem visokorodnih pšenica, povećan je broj biljaka po kvadratnom metru (sada oko 600, ranije 200). Ako se uzme u obzir da se kod novih sorata promenio i rok žetve za oko 15 dana, onda je jasno da su se radikalno promenili uslovi za normalan razvoj i uspevanje bosiljka. Zaoravanjem i tanjiranjem strnjika odmah posle žetve, smanjio se broj semena bosiljka, usled čega ga je na društvenom sektoru bivalo sve manje i manje.

Heljda

Heljda se gajila u Kini još pre hiljadu godina. U četrnaestom veku preneli su je mongolski osvajači u Evropu. U Rusiji je veoma zastupljena u setvi tako da čini preko 90% svetskih površina pod heljdom. (prof.dr. D. Glamočlija, Posebno ratarstvo 2004.).

Iako zvanična statistika ne beleži podatke, istraživači su ustanovili da se krajem dvadesetog veka površina u svetu pod heljdom udvostručila sa milion na dva miliona hektara (Mazza, 1992.). U literaturi se navodi da postoji preko 1000 vrsta heljde, a u nekim delovima sveta (brdsko-planinska područja Indije), heljda je višegodisnja biljka. U Srbiji se gaji uglavnom u brdsko-planinskim područjima, a ima odliku žitarice dugog dana, tako da se seje u junu mesecu. Razlog ovakve setve je što heljda strada na temperaturi manjoj od -2°C, a temperatura iznad +25 °C joj uopšte ne odgovara.

Kod nas je zastupljena jednogodišnja tzv. “obična” heljda (Fagopyrum esculentum Moench.). Radi informacije, ovde ću još navesti nazive dve vrste heljde koje su interesantne za setvu, a to su Fagopyrum tataricum (L.) Gaertn. – Tatarska heljda i Fagopyrum cymosum Meisn. – Višegodišnja heljda (prof.dr.D. Glamočlija, Posebno ratarstvo 2004.). U svetu je najzastupljenija obična heljda, a kako ističe Mazza (1992.), ova vrsta pokriva preko 90% svetskih površina zasejanih heljdom.

U našoj zemlji bile su zastupljene domaće autohtone vrste heljde i neke visokorodne, pretezno iz Rusije, a danas postoje i produkti nasih instituta. Među najpoznatije spadaju bedija, golubica, novosadska heljda i siva golubica. Siva golubica je najrasprostranjenija u brdsko-planinskom području, a naročito u zlatarskom kraju. Setva heljde je ovde od davnina obavljana u vreme kada glog procveta, pa sve do kraja juna meseca. Heljda se seje u predelima koji imaju severnu lokaciju sa manje jakog sunca, a njive su peskovite. Setva se obavezno vrši u suve njive. Seje se ručno (najčešće) ili mašinski. Potrebna količina semena za setvu zavisi od lokacije njive i načina sejanja. Kod ručnog sejanja količina semena je 60-80 kg po hektaru setvene površine.

U nastavku ovoga teksta, želeo bih čitaocima da prenesem najznačajnije odlike heljde koje pretpostavljaju strukturu i sadržaj meda od ove divne žitarice. Zbog povoljnog hemijskog sastava heljda je veoma pogodna za ishranu dijabetičara i dece. Nutricionisti ističu da pomaže smanjenju koncentracije sećera i masnoća u krvi, što doprinosi smanjenju holesterola. Takođe, zbog prisustva rutina, pomaže snižavanju visokog krvnog pritiska. Da dalje ne nabrajam, moze se izvesti opšta konstatacija da je heljda žitarica koja ima značajna lekovita svojstva.

Heljda pripada skupini medonosnih biljaka i zavisno od vremena setve moze predstavljati odličnu pčelinju pašu tokom letnjeg i jesenjeg perioda kada nema drugih medonosnih biljaka. Cvetovi su bogati nektarom, a i polenom, a cvetanje biljaka traje dugo, tako da pcele u povoljnim meteorološkom uslovima mogu sa jednog hektara sakupiti i proizvesti do 300 kg meda (prof.dr. D.Glamočlija).

Šta znače povoljni meteorološki uslovi za dobar nektar na heljdi? Pre svega povećana vlažnost vazduha, jer se povećava nektarnost biljke (dr. R. Živadinović, Sa pčelamana paši, 2008.), umereno oblačan dan u vreme cvetanja, povremena sitna i blaga letnja kiša – kupusara, pa se tada moze desiti da pčele posećuju cvet heljde ceo dan. Inače, u sunčanim danima pčele posećuju heljdu uglavnom do 10, a najduže 11 sati pre podne, spuštajući se sve niže i niže niz bočne grane stabljike zbog prisustva vlažnosti u okruženju biljke.

Prvi cvetovi na heljdi se pojavljuju vec 20 dana nakon nicanja biljke. U jednoj cvasti cvetovi se razvijaju 15-20 dana, a na celoj biljci do 60 dana. To nam govori da heljda cveta u tzv. tri kola, pa je zbog toga i poznata kao produžena pčelinja paša. U ovoj kratkoj analizi ove značajne pčelinje nektarice, treba napomenuti da ima godina kada pčele sa heljde ne donesu skoro ništa od nektara! Na prostoru gde se nalazi moj pčelinjak, tokom 2007. godine bilo je heljdom zasejano preko 11 hektara površina, ali, zbog jako toplih dana, upošte nije bilo unosa sa heljde. Međutim pčele su donosile polen, ali to samo do 9 sati pre podne.

Sto se tiče izgleda meda od heljde, svetlo-drap je boje, više na tamno, vrlo oštrog i jakog mirisa, a u nosnim šupljinama se manifestuje kao buke dobrog vina. U novije vreme, veoma je tražen i dostiže vrlo visoku cenu, čak i do 10 evra. Na pčelinjaku, pri unosu nektara od heljde razvija se dosta čudan miris (čak i neprijatan!), ali med ima odlične performanse za prezimljavanje pčelinjih zajednica. Blago se kristališe, lako otvara u košnici, tako da je veoma poželjan kao zimska hrana pčelama.

Cvetanje heljde na ovim prostorima se često završava krajem avgusta, pa je to razlog za tvrdnju da će zimovanje pčela biti lagano i bez problema, naravno, ako su uslovi za nektarisanje heljde povoljni.

U ovoj skraćenoj analizi opisa heljde kao vrlo značajne letnje pčelinje paše u brdsko-planinskim područjima navesću i podatak da med od heljde ima izrazitu prednost u antioksidantskim svojstvima nad ostalim livadskim i šumskim medovima (osim suncokreta), a to se može potkrepiti sledecim podacima:

Analiza meda od heljde (Zlatar-Komarani), pokazuje da je sadržaj ukupnih polifenola izražen u miligramima katehina po kilogramu meda (mg K/kg) iznosio 327,6 mg K/kg, ukupna antioksidativna aktivnost (FRAP-test) bila je 213,4 ľmol Fe(II)/100gr i ukazuje da određeni sastojci meda od heljde imaju antioksidantna svojstva. Aktivnost protiv slobodnih radikala (DPPH-test) pokazala je izraženu sposobnost neutralizacije slobodnih radikala, a iskazani procenat inhibicijeiznosi 71,6. Radi poređenja, kod analize uzorka livadskog meda, sadrzaj ukupnih polifenola kretao se u uskom opsegu od 1074 do 1284mg katehina/kg, ukupna antioksidativna aktivnost je iznosila od 113,98 do 138,94 ľmol, Fe(II)/100gr, dok je aktivnost protiv slobodnih radikala varirala od 25,7% do 30%. (Mr.sc. N. Nedić, Poljoprivredni fakultet u Beogradu, 2007.).

Lipa

Lipa je vrsta drveta, rod koji se na latinskom zove Tilia. Drugi nazivi su lipac, lipolist, lipa velelista, zimska lipa.
Opis biljke

Lipa je veliko drvo čije stablo doseže visinu od 25 do 30 metara, a starost od nekoliko stotina godina. Cvetovi lipe su mali, zelenkastožute boje, prijatnog mirisa grupisani u kitama. Cvetanje traje 2 do 3 nedelje, a nekad se desi da prođe i za 5 do 6 dana. U našim krajevima rastu bela ili srebrna lipa (Tilia tomentosa), velikolisna lipa (Tilia grandifilia) i sitnolisna lipa (Tilia parvifolia).
Istorijsko značenje

Stari Sloveni su živeli u lipovim šumama. U literaturi se spominje lipa kao sveto slovensko drvo pa se može zaključiti da su Sloveni pre prelaza na hrišćanstvo poštovali božanstvo šume, dakle i dušama bili povezani s lipom. Prema predanju vršili su obrede i podnosili žrtve lipi kao božanstvu. Običaj obožavanja lipe zadržao se i kod Slovena koji su napustili staru domovinu pa utiču ogranke lipe u krov svoje kuće ili stana, da je time očuvaju od gromova i požara. Uobičajeno je bilo i verovanje da lipa čuva čoveka od zla i uroka. U lipovim šumama Sloveni su sakupljali med i vosak.
Upotreba

Lipov cvet se koristi za spravljanje čaja, a drvo se može koristiti za pravljenje igračaka, jer je lagano. Nije podesno za upotrebu u građevinarstvu i industriji nameštaja jer mu je čvrstoća mala.

Bagrem

Bagrem (lat. Robinia pseudoacacia) je listopadno drvo koja pripada rodu Robinia. Poreklom je iz jugoistočnog dela SAD, ali je areal ove vrste proširen na Severnu Ameriku, Evropu i Aziju. U nekim područjima se smatra invazivnom vrstom.

Koren je dobro razvijen.
Stablo može da naraste do 25 m, a debljina mu može biti do 50 cm. Kora je tamnosmeđa i izbrazdana. Izdanci su dugi i šiboliki, crvenosmeđi, glatki i sjajni i ravnomerno rebrasti. Na njima su parovi spiralno raspoređenih trouglastih trnova, koji su krupni, jaki i zašiljeni. Između dva trna nalaze se pupoljci koji su na taj način skriveni. Lisni ožiljak je mali i nepravilno potkovičastog oblika. Krošnja je prozračna, okruglog ili duguljastog oblika.
Listovi su neparno perasto složeni i čini ih 9-12 eliptičnih liski, dugih 2-6 cm i 1-3 cm širokih na 1-4 mm dugim peteljčicama. Sam list je dug 10-30 cm. Bagrem spada u uskolisne biljke.
Cvetovi u grupama od 15 do 20 formiraju viseće grozdaste cvasti duge do 20 cm. Lepo mirišu i medonosni su. Cveta od aprila (ukoliko je toplije vreme) do maja ili juna.
Plod je spljoštena i gola mahuna tamnosmeđe boje, preko 10 cm duga i skoro 2 cm široka[1]. Drška ploda je kratka. U mahuni se nalazi 4—10 semena. Seme je bubrežastog oblika, dugo 2-3 mm, tamnosmeđe i može imati pege, sa tvrdom semenjačom koju klica teško probija.

U Severnoj Americi raste u Pensilvaniji, na Apalačkim planinama do severne Džordžije, u južnom Ilinoisu, jugozapadnoj Indijani i Arkanzasu. U Evropu je prvi put unesena u Francusku, početkom 17. veka[1].

Bagrem je veoma značajan za pčelarstvo, jer pčele sa njegovih mirisnih cvetova prave divan rani med. Niske grane i izdanci bagrema omiljena su hrana kozama. Osušeni list bagrema služi kao lisnik i koristi se kao hrana sitnih domaćih životinja (ovaca, koza), u zimskom periodu. Drvo bagrema koristi se kao tehnička građa, najčešće za izradu ograda, ali za izradu krovnih konstrukcija i šipova (stubova) za špalire, kod podizanja voćnjaka, malinara i kupinara. U građevinrstvu se koristi i za izradu parketa koji ima lepu žutu boju. Bagrem je takođe i vrlo kvalitetno ogrevno drvo.

Prilagođava se svakom tipu zemljišta, pa se ovom vrstom pošumljuju tereni poput peščara i bujičnih područja, ali i goli tereni. Ima čestu i raznoliku upotrebu u hortikulturi, na primer za drvorede ili žive ograde.
Slokano na bagremovoj paši

Post Navigation

%d bloggers like this: